21/04/2026
U Novi Sad sam se preselila početkom 2005. Nisam poznavala nikoga.. sem budućeg muža.
sam upoznala tu negde na samom početku mog novosadskog života, koji btw, pamtim kroz strašan očaj brdsko-planinskog čeljadeta izgubljenog u beskrajnoj ravnici koja neprestano pritiska 'odozgo' i hladno uravnjuje.
mi je u tim godinama bila jedna od retkih 'brdovitih' Novosađanki. Dinamična, brza, nepredvidljiva i promenljiva, pri tom umetnica.
Zašto sve ovo pišem?
Prvo, jer sam zaljubljena u njena dela svih ovih godina. Valentina slika potpuno ogoljen unutrašnji život u svoj svojoj nepatiniranoj blistavoj ružnoći - sva moguća pitanja, sumnje, dileme, strahove, nesigurnosti, napuštanja i odbijanja, ranjivosti, razočarenja, krivice, prazninu i besmislenost, prilagođavanja okolini ili nekim nebitnim ljudima, traume, bes, nepotreban stid, usamljenost, osudu, nezavršene i započete odnose, neizvesnost.. sve u likovima demona koje samo oni koji su bar dva p**a zagrebali u sebe tražeći 'kukavičje jaje' mogu da prepoznaju.
Aaah, oprosti Bože na zavisti koju osećam prema umetnicima!
Drugo, pišem ovo jer sam danas neizrecivo srećna - obožavana slika je konačno na mom zidu, na pravom zidu - od cigli i maltera, okrečenom u belo.
Slika: What happens when you grow up?
Ko je zagrebao, videće ono što ja vidim.
Draga divna ženo - beskrajno sam zahvalna što si deo mog života ❤️
